Slavko Torbica, Earth, rock, strength, stress, failure. -

Сајт је настао у сарадњи са виртуелним асистентом ChatGPT. Сазнај више

Све што постоји, постоји одувек у етру као информација и у стварности као материјална манифестација те информације. Све што постоји има свој пар или своју супротност, a постојање је процес уравнотежења. Систем тежи уравнотежењу које никад не постигне него га прескочи и настави да се разграђује и враћа у етар. То се некад догађа нагло, а некад постепено.

Постајање

Када се у етру који је апсолутна празнина појави мисао о стварању и глас као активација те мисли у њему се формира посторвреме испуњено материјом чија је енергија пропорционална брзини њеног формирања, а чији је еквивалент њена маса. Истовременo у центру створеног простора формира се антипросторвреме, антиматерија или црна рупа, без димензија са енергијом еквивалентном маси створеног просторвремена испуњеног материјом, са негативним предзнаком. Те две енергије су заједно ништа, апсолутна празнина или етар.

Одмах по стварању материја тежи да се споји са антиматеријом и врати у стање апсолутне празнине. Када се створено просторвреме дизајнира тако да се својом конструкцијом одупире кретању ка црној рупи систем се привидно уравнотежи, а заправо се време његове разградње више или мање продужи. Сила која тежи да просторвреме или насталу материју усиса у црну рупу и врати је у етар је гравитација.

Земља

Када честице примарног стенског материјала, замрзнутом водом повезане у кластере, јурну ка центру насталог просторвремена, не крећу се праволинијски него је њихово кретање вртложно. Потенцијална енергија стенских фрагмената најближих центру је огромна. Када кретање тих фрагмената материјала највећом могућом брзином праволинијском путањом обавља механички рад који је знатно испод њихове потенцијалне енергије они криве своју путању и крећу се вртложно.

Формирају се два вртлога: северни и јужни, са супротним смеровима ротације гледано из центра гравитације, из црне рупе. То доводи до тога да се комплетан материјал ротира и путује ка центру. Оса ротације пролази кроз центар и постављена је у правцу север-југ.

Када се приближе центру гравитације фрагменти формирају материјалну сферу која их држи заглављене. Иза њих долазе следећи па следећи који тако формирају Земљу у облику лопте која је састављена од фрагмената стенског материјала повезаног замрзнутом водом. Нема топлоте, земља је апсолутно хладна и ротира под утицајем инерције, стенски материјал је на окупу захваљујући сили која материју вуче ка антиматерији, њиховом поништавању и враћању у етар који је апсолутна празнина.

Истовремено са земљом настало је и сунце и остале планете у сунчевом систему. Око земље кружи и месец, чија је угаона брзина мања од угаоне брзине ротације земље. Земља шлепа месец, вуче га за собом. Како тад тако и сад. Па, захваљујући томе кретање површине земље није једнолично. Ако посматрамо једну тачку на површини земље на екватору установићемо да је њена брзина најмања када је најближа месецу, а највећа када се налази на супротној страни месеца. Доказ за то су плима и осека мора (данас). Ако морски базен посматрамо као посуду у којој је вода, онда ћемо лако закључити да када посуда убрзава вода у посуди на страни супротној од смера кретања се диже а на страни која је о смеру кретања ниво воде се спушта. Када центар посуде (морског басена) дође до положаја супротног од претходног, површина земље почиње да успорава и вода се помера у супротном смеру.

Други доказ за убрзање и успорење површине земље би могао бити експеримент: Ако на површини земље фиксирамо витку и високу антену и пратимо померање њеног врха, онда можемо претпоставити да ако је кретање једнолично врх антене се неће померати, а ако површина земље убрзава и успорава антена ће се померати на једну и другу страну. Доказ постоји, а то су публиковани резултати мерења померања врха олимпијског торња у Минхену. Низ узастопних мерења током 24 сата показује да је трајекторија померања врха торња квази кружна путања и да се врх торња после пуног круга ротације земље враћа у исту тачку. Да је торањ био на екватору кретање врха би било праволинијско.

Ово значи да се елементарна запремина стенског материјала при површини земље убрзава и успорава, тј. да јој се мења количина крeтања која подразумева импулсно оптерећење. Елементарна запремина се дакле оптерећује и растерећује у дневним циклусима. Тако се кинетичка енергија кретања замрзнутог стенског материјала преводи у потенцијалну енергију еластичног деформисања истог.

Међутим само део кинетичке енергије ротације земље се преводи у потенцијалну енергију еластичног деформисања. Захваљујући унутрашњем трењу материјала део кинетичке енергије је ентропија, топлота која загрева површину апсолутно хладне земље у време настанка.

Лед се отапа и прелази у течно стање воде почев од површине ка унутрашњости земље. У овој фази развоја земљина површина се прекрива слојем воде чија дебљина се увећава. Стенски фрагменти су невезани, потопљени су у воду и немају кохезију, претварају се у водом засићено тло са малом чврстоћом која се своди само на унутрашње трење.

Земља у овој фази има чврсто замрзнуто језгро које ротира константном угаоном брзином и водом засићено тло које убрзава и успорава у дневним циклусима. Тло које покрива унутрашњост успорава и убрзава, а комплетна кинетичка енергија његове промене количине кретања се услед трења преводи у топлоту. Како се повећава дебљина тла које клиза по замрзнутом језгру повећава се његова кинетичка енергија и количина створене топлоте.

Када количина створене топлоте постане довољна, невезани стенски материјал се почиње топити најпре на месту на коме површински део клиза по језгру и шири се ка површини земље и ка њеном средишту.

Са топљењем стенском материјалу се смањује угао трења, чиме се заустави повећање дебљине и формира се стабилан положај зоне клизања.

Овим је формиран мантл, истопљени део стенског материјала и стврднута земљина кора формирана од теже топљивих стенских фрагмената везаних лакше топљивим стенским фрагментима у процесу који подсећа на савремену технологију металокерамике.

Тако у овој фази имамо апсолутно хладно Земљино језгро и очврслу земљину кору прекривену водом, а између њих мантл сачињен од истопљеног стенског материјала.

Кинетичка енергија Земље која ротира се делом троши на њено загревање. Та енергија се надомешта на следећи начин:

Место где је дошло до генерисања материје и антиматерије из етра, је место где је сконцентрисана сва антиматерија или њен енергетски еквивалент. То место је незамисливо мало и има незамисливо велику инерцију. Оно се налази у средишту земљине сфере и окружено је са малим бројем (неколико) материјалних честица. Те материјалне честице, непосредно уз антиматерију (црну рупу) пониру у њу и враћају се у етар (апсолутну празнину). Уклањање тих честица изазива дебаланс и индукује притисни талас (пулс) са негативним предзнаком или затезни талас (пулс). Долази до померања свих осталих честица редом. Због огромне разлике у потенцијалу трајекторија померање честица има спирални облик, формира се вртложни талас (пулс). Кретање (померање) честица има две компоненте: Радијалну ка центру и управну на њу која је сагласна са почетном ротацијом. Тангенцијална компонента је такође под углом у односу на еклипсу. Она се такође може разложити на компоненту паралелну са еклипсом и компоненту управну на еклипсу, односно паралелну са осом ротације. Тангенцијална компонента паралелна са еклипсом свакој честици додаје импулс који подржава ротацију. Компонента паралелна са осом ротације све честице Земље вуче ка екватору. То резултује евидентном спљошћеношћу земље. Индекс спљошћености је показатељ потрошености материје Земље који указује на њену старост. Радијална компонента је гравитација која је такође талас (пулс – нема повратно кретање). Земља за своје кретање троши своју масу, која се смањује и при том одржава константну ротацију. Троши се и материја и антиматерија и тако се одржава константна разлика у потенцијалима.

Језгро земље ротира константном брзином, а захваљујући гравитационој интеракцији са месецом и осталим планетама сунчевог система земљина кора убрзава и успорава. Између коре и језгра је мантл који функционише као фрикциона спојница. Мантл је дословно атанор из алхемијске лабораторије. У њему се под високим притиском и високом температуром обављају трансмутације почетног стенског материјала. Вода се разлаже на водоник и кисеоник, а онда попут водоничке гориве ћелије ствара електрицитет који формира земљино магнетно поље.

Када је поред земље са равном, релативно монолитном кором, прекривеном водом прошла непозната планета са снажном гравитационом интеракцијом, дошло је до њеног радикалног преобликовања. Од тог снажног новонасталог обртног момента језгро је било заштићено фрикционом спојницом мантла. Кора је у зони притиска испред њеног сегмента са најјачом гравитационом интеракцијом, сломљена и дошло је до њеног нагуравања и формирања планинских ланаца чије је простирање управно на правац максималних главних напона у кори. У делу коре иза, она је оптерећена на истезање и дошло је до формирања великих раселина истоветне орјентације. По проласку планете активатора промене вода је се скупила у нижим деловима, а виши делови су постали копно. Судећи по морским фосилима на врховима планинских ланаца ово се догодило више пута, и опет ће.

Земљина кора на половима и у њиховој близини због мање брзине и мањег пређеног пута поседује мању кинетичку енергију и следствено томе изврши мањи рад трења, произведе мање топлоте. Због тога су полови са околином залеђени.

Осим Месеца, на промену динамике ротације земљине коре, гравитациони утицај врше и остале планете. Када се догоди да су земља, месец и још једна планета „у линији“ онда се утицаји месеца и те планете сабирају. Сабирају им се интензитети јер се и месец и та планета ротирају спорије, па следствено томе коче тај део земљине коре. Ситуације када је више планета „у линији“ су ређе али је утицај већи.

Када анализирамо утицај једне планете која има еклипсу која знатно одступа од еклипсе земље онда вектор утицаја те планете није колинеаран са утицајем месеца, па није ни њихова резултанта. Сила утицаја се може разложити на две компоненте: Прву која лежи у равни еклипсе и другу која је управна на њу. То значи да земљина кора клизи по језгру супротно од смера његове ротације, али и у правцу север југ. Зато се магнетни пол, који је фиксан, и кроз који пролази оса ротације језгра не поклапа са географским полом кроз који пролази оса ротације земљине коре. И нормално, као што то показују мерења оса ротације земљине коре се константно помера. Оса ротације земљине коре се удаљава од осе ротације језгра и помера се ка зони све веће и веће загрејаности мантла испод тог дела земљине коре. Следствено томе се лед на том делу коре интензивније топи, али се зато на супротној страни земљине коре интезивније ствара. И то се догађа константно и од увек.

Земљотрес

Земљина кора је напрегнута. Та напрегнутост није константна, а њу изазивају две појаве. Прва је гравитација и њен интензитет се не мења јер се не мења разлика у потенцијалима материја-антиматерија. Други активни принцип и изазивач хоризонталних напона у земљиној кори је успорење земљине коре у зони гравитационе интеракције са месецом и другим планетама. Следствено томе земљина кора се оптерећује и растерећује. Постоје и зоне оптерећене на истезање. Шта би иначе направило разломе на њеној површини који се и сад догађају. Нема пумпања и акумулације енергије земљотреса. Има промене интензитета оптерећења и растертећења. Што је већи гравитациони утицај планета већи је интензитет промене. Када је промена тог интензитета толика да изазове веће померање тектонских плоча дуж раседа на контакту индукује се притисни (сеизмички) талас који се на површини земље манифестује као земљотрес.

Ако за неки историјски сеизмички догађај на одређеној локацији за који знамо тачно време његовог настанка утврдимо распоред планета у том моменту онда у свакој следећој ситуацији када се геметријска места сеизмичког догађаја и планета које су вршиле значајну гравитациону интеракцију поклопе можемо очекивати сличан сеизмички догађај на површини Земље. Нема случајности и нема сингуларних догађаја, све је циклус.

Климатске промене

Већи гравитациони утицај других планета на земљу који зависи од њиховог положаја изазива већи деформациони рад у земљиној кори. Већи рад подразумева већу ентропију и веће загревање земљине коре. То поткрепљују бројни публиковани извештаји глациолога. Ледници се не топе на површинама изложеним сунцу, него на контакту са стенском подлогом. Појачано загревање земљине коре догађа се и испод океана као и на високим планинама. Не топе се ледници због климатских промена, него климатске промене настају због топљења ледника. Већи гравитациони утицај других планета на земљу, осим појачаног загревања изазива и већи интензитет промене напонског стања, самим тим и већи интензитет и чешће појављивање земљотреса.

Сунце

Како је постала земља, тако је постало и сунце. Само је све много, много веће. Због снажног гравитационог утицаја свих планета које Сунце вуче за собом и огромне топлоте настале трењем, Сунце је почело да се топи, одмах од површине и стало на некој дубини. Истопљени градиви материјал сунца, вероватно у стању плазме не да нема унутрашње трење већ га веровано одликује и мала вискозност. Сунчево језгро одржава сталну ротацију исто као земља. И сунце има своју кору и фрикциону спојницу између језгра и коре. Гравитациони утицај планета се врши на чврсту масу Сунчеве коре, а не на плазму на његовој површини. Кора више или мање успорава своју ротацију зависно од распореда планета. Плазма на површини сунца се понаша као вода на површини земље. Кора успорава, а плазма као вода у мору без обала иде напред. Више на екватору а мање на половима. Исто као и земља Сунце је више загрејано на екватору него на половима. Сваких 11 година када се неколико планета групише и заједно успоре сунчеву кору догоди се израженији трзај коре и израженије кртање плазме напред која на том месту максималног трзаја открије кору сунца на дну океана плазме, која је мање загрејана, и манифестује се као пега.